Соргуч Омербег и бан јањочки 0001    Вино пију до два побратима 0002    Ниско доли у Јањоку граду 0003    А под кулом јањочкога бана, 0004    У авлији толу заметнули. 0005    Боже мили, ко би биле побре! 0006    Једно ј’ глава Јован-ђенерала 0007    Од Пожуна, града бијелога, 0008    Друго ј’ глава јањочкога бана. 0009    Вино пију, а еглен замећу. 0010    Кад се вина мало понапили, 0011    О свачему еглен заметнули: 0012    О пушкању и о четовању, 0013    Како ј’ који јунак на мејдану, 0014    Гдје ј’ Турчину стао на бранику, 0015    Гдје л’ је турску главу ујагмио, 0016    Гдје л’ донио Туркињу дивојку. 0017    Пуно Јован шенли и весело, 0018    Бан јањочки каткад еглендише: 0019    Нит он фали себе ни гаврана, 0020    Вен кад њему редна чаша дође, 0021    Брк узвије, а чашу испије. 0022    Њему вели Јован ђенералу: 0023    „Побратиме, млад јањочки бане! 0024    На твој, побро, еглен гледајући, 0025    Ти си пуно нујан и зловољан. 0026    А зашто си нујан и зловољан? 0027    Имаш доста новца готовога, 0028    Имаш коња добрих у призиду. 0029    Знадем тебе од чудо земана, 0030    Кад си био горски харамбаша, 0031    Па за собом шережане водо, 0032    Па је тебе мира намирила 0033    На Турчина, пожешког диздара: 0034    Диздара си жива уфатио, 0035    Свео си га Бечу и ћесару, 0036    Дао си га бечкому ћесару, 0037    За то тебе ћесар омилово 0038    И твоје је име проминио, 0039    И госпоство на те повисио: 0040    Дао ти је од Јањока кључе, 0041    Па Јањоку свему заповидаш. 0042    Па зашто си нујан, невесео?“ 0043    Тад му бане поче говорити: 0044    „Побратиме, Јован-ђенералу! 0045    Што диваниш, истина је права. 0046    Имам новца доста готовога, 0047    Имам добрих у призиду ата, 0048    За ме ћесар свитла круна знаде. 0049    Ево муке и веће жалости: 0050    У менека вирне љубе нејма, 0051    А ја нејмам од срца евлада, 0052    А мој Јањок најближе Унђура. 0053    Цесто на ме наваљују Турци, 0054    Ја, Бог не до, могу погинути: 0055    Оде моје добро на другога, 0056    С отога сам нујан, невесео.“ 0057    Кад му Јован ричи разумио, 0058    На бана се грохотом насмија: 0059    „Побратиме, млад јањочки бане, 0060    Богу фала и твоме еглену! 0061    Кад си се, бане, накан оженити, 0062    Лако се је теби оженити: 0063    У Јањоку дости дивојака 0064    Све сердарских а и капетанских: 0065    Гдје год за се штимаш дивичицу, 0066    Ја ћу ти је, побро, запросити, 0067    Кум ћу теби бити код дивојке, 0068    А весеље твоје опремити. 0069    Ако не ћеш из Јањока свога, 0070    Ми хајдемо до Оршана сићи, 0071    И тамо има добрих дивојака: 0072    Има Ана оршанскога бана, 0073    Побратиме, а твога акрама, 0074    А ливше је у Оршану нејма. 0075    Просит ћемо, тебе оженити, 0076    Кум ћу теби бити код дивојке.“ 0077    Кад му бане ричи разумио, 0078    Диже главу, поче говорити: 0079    „Побратиме, Јован-ђенералу, 0080    Фала теби и на тих бесидах! 0081    Дивојкама не стављам махане. 0082    Ал сам с’ вјери својој завјерио, 0083    Три пут сам се крсту пресегнуо, 0084    А метнуо руку на молитву, 0085    Да с’ кршћанком оженити не ћу, 0086    Ја с’ Туркињом хоћу оженити. 0087    Чуо јесам за добру дивојку 0088    На Бегаји у Унђуровини, 0089    За липу Злату бега Ахмедбега, 0090    Да је ливше у Унђуру нејма. 0091    Ја сам накан покупити војску, 0092    Побратиме, до Бегаје сићи, 0093    А до куле бега Ахмедбега. 0094    Ја бегову кулу ујагмити, 0095    Ахмедбега главом раставити 0096    И липу му Злату уфатити, 0097    Побратиме, с њом се оженити. 0098    Хо’ш ми тамо у Бегају поћи, 0099    Хо’ш ми куме бити код Туркиње? 0100    Тамо имам виште кулаузе: 0101    Дви су мени раје ускочиле 0102    Из чифлука бега Ахмедбега, 0103    Оба сина Милосаве кнеза, 0104    Једно Сава а друго Остоја. 0105    Ахмедбега свога оставили, 0106    А под моју руку ускочили. 0107    Ево нејма два мисеца дана, 0108    Како су ми дица ускочила.“ 0109    Кад му Јован ричи разумио, 0110    Он на бана очи избељио: 0111    „Побратиме, млад јањочки бану! 0112    Што говориш ричи непристале, 0113    Које кадар урадити ниси ? 0114    У тебе је пуна глава вина, 0115    А ричца је свака ходилица, 0116    Хоће отићи од уста до уста, 0117    У уши доћи бегу Ахмедбегу: 0118    Ту Ахмедбег не би оставио, 0119    Мого би ти до Јањока сићи, 0120    Па те, бане, на мејдан позвати, 0121    Па да Турку на мејдан изађеш, 0122    Мого би те главом раставити, 0123    Побратиме, за таке бесиде.“ 0124    Тад њемука бане говорио: 0125    „О Јоване, Богом побратиме! 0126    Ја с’ не бојим све Унђуровине, 0127    Ја камо ли бега Ахмедбега. 0128    Шта ми кажеш бега Ахмедбега, 0129    Ја, Јоване, на те гледајући: 0130    Ал ти волиш Турком нег меника?“ 0131    То Јовану врло мучно било, 0132    Јован бану поче говорити: 0133    „Побратиме, млад јањочки бане! 0134    Ја не волим Турком нег тебика; 0135    Ал да хоћеш мене послушати, 0136    Ти се не би отуда женио, 0137    Побратиме, турским дивојкама, 0138    Јер какви су по Унђуру Турци, 0139    Тебе б’ могли извијати вуци, 0140    На мачеве подилити Турци. 0141    Ја сам тамо једноч сиходио 0142    А до куле пожешког диздара; 0143    Па тако ми поста и закона: 0144    Тешко утеко и изнио главу 0145    Од Турета Ћордић-Мехмедаге. 0146    Мореш л’ оно вриме утувити: 0147    Љуту змију бега Ахмедбега, 0148    Кад но не кће змија мировати, 0149    Вен он себе тевдил учинио, 0150    У тевдилу билом Раку сиђе, 0151    Погубио Ракуцију бана 0152    И банова Митра бајрактара, 0153    Свему, бане, крсту на срамоту, 0154    И утеко у Унђуровину. 0155    Па би и то мала шала била: 0156    Прошла није ни година дана, 0157    Ни година, па ни половина, 0158    Ни у поли за пун мјесец дана: 0159    Бег се диго у другој недиљи 0160    У тевдилу, у нашем одилу, 0161    Шћеро коња Бечу на Гадачу, 0162    Лаго, петљо пуних петн’ест дана, 0163    Док је народ пошо на молитву 0164    А највећој цркви Каменици: 0165    И Ахмедбег сишо Каменици. 0166    Кад је сишо цркви Каменици, 0167    Мог ми поста, у цркву унишо, 0168    Није ћела змија мировати: 0169    У цркви је заметнуо кавгу 0170    И посико попа Римпапију 0171    И четири млада учитеља, 0172    И утеко крсту на срамоту. 0173    Кад је дошо у Унђуровину 0174    И отишо у Будим везиру 0175    И однио главу Римпапову: 0176    Везир им се Турчин догодио, 0177    Њему добар илам направио, 0178    Спремио га цару и Стамболу, 0179    И отишо змија Ахмедбеже. 0180    Кад је сишо до Стамбола града. 0181    По иламу будимског везира 0182    На даиру изишо пред цара. 0183    Кад је виђо царе у Стамболу, 0184    Виђо илам, виђо Ахмедбега, 0185    Турском цару врло мило било, 0186    Гдје имаде такога јунака. 0187    Цар је њега турски омилово, 0188    Добро га је чирјак учинио: 0189    Челенке му за главу задио, 0190    А дао му из тавле ђогата 0191    Под златнијем рахтом и кафтаном, 0192    А дао му мухурлију ћорду, 0193    На њој мухур цара стамболскога. 0194    А писмо је шеха ћабинскога. 0195    И још га је чирјак учинио: 0196    Дао му је читлук село раје, 0197    У том селу стотину димова. 0198    Па га и још чирјак учинио: 0199    Билу му је кулу начинио 0200    На Бегаји у Унђуровини, 0201    Била кула од седам бојева, 0202    Осма чатма од шимшировине. 0203    Кула му је лимом покривена, 0204    На кули су чошћи и оџаци, 0205    Око куле камена авлија: 0206    Авлија је од љуца камена. 0207    Колика је бегова авлија: 0208    Два би с’ у њој пишца разминила. 0209    У авлију вода доведена, 0210    Из ње бије тридесет фискија, 0211    Пола златних, а пола сребрних. 0212    Над водом је софа начињена. 0213    Па га ј’ и још чирјак учинио: 0214    Дао му је четири каљуна. 0215    И још га је чирјак учинио: 0216    Дао му је Мемиш-буљубашу, 0217    Каква грђег у Унђуру нејма, 0218    Дао му је стотину сејмена, 0219    Да их грђих у Унђуру нејма. 0220    У бега су два посопца сина, 0221    Бег Алибег и млађи Дервишбег, 0222    Код њих двају стотину делија. 0223    И још га је чирјак учинио: 0224    Дао му је турали фермана, 0225    Да од бега старијега нејма, 0226    А ни паше па и ни везира, 0227    Вен да ради, што је њему драго. 0228    Па се прођи бега Ахмедбега, 0229    Ја ти тамо у сватове не ћу.“ 0230    Кад му бане те разуми ричи, 0231    На бану се длака исправила 0232    Ко на вуку просинца мисеца. 0233    Бан подвикну, поче говорити: 0234    „О Јоване, курвин хунцутине! 0235    Да сам знао, да си женска глава, 0236    Да ти јеси турски пријатељу, 0237    Ја се с тобом не би побратио! 0238    Ал ево ти вјера од менека: 0239    Ја кад тамо до Унђура сиђем, 0240    Па урадим, што сам наумио 0241    И доведем Туркињу дивојку: 0242    Ја ћу сићи Бечу и ћесару, 0243    Код ћесара тебе отказати, 0244    Госпоство ћу твоје оборити, 0245    Лунтом ћу ти кјехар препасати. 0246    Ја те за то ни молити не ћу, 0247    Да ми тамо у сватове пођеш, 0248    Молити се оршанскоме не ћу, 0249    Оршанскоме ни колошварскоме, 0250    Вен ћу ићи Бечу и ћесару, 0251    Молити се бечкоме ћесару, 0252    Нек ми даде урдин и управу, 0253    Нек ми даде војску и топове. 0254    Ја ћу сићи пољу бегајскоме 0255    И до куле бега Ахмедбега, 0256    А ја тамо имам кулаузе. “ 0257    То му рече, на ноге скочио. 0258    Кад видио Јован ђенерале, 0259    То Јовану врло мрско било, 0260    Он повика до два своја крањца: 0261    „Моји крањци, брже мени вранца!“ 0262    Два му крањца доведоше вранца, 0263    Јован му се у седло извио. 0264    Оде Јован бијелу Пожуну, 0265    Бан јањочки кули уз мостове. 0266    Кад је био до пола мостова, 0267    Он повика слугу Антонију: 0268    „Мој Антуне, вирна слуго моја, 0269    Брже мени у шталу под кулу! 0270    Спремај мени великог ђогата, 0271    Ти ударај рахта на ђогата, 0272    Мени су се пути отворили.“ 0273    То му рече, у кулу окрену. 0274    Бан удара на се ђеисију: 0275    Мрка буча и шкрљак од злата, 0276    И у мрке чизме ускочио, 0277    Око себе сабљу прифатио. 0278    Кад се бане такум учинио, 0279    Бан окрену кули низ мостове, 0280    Ал му Анте сигуро ђогата, 0281    Још бан узе четри перјаника, 0282    Перјаника, своја службеника, 0283    А посиде великог ђогата. 0284    Бан окрену од Јањока била, 0285    Низ Подравље отишће ђогата, 0286    Бан путује Бечу бијелому, 0287    Све дан по дан, а конак по конак, 0288    Вакат био, билу Бечу сиђе, 0289    Он удари Бечу на капију. 0290    Нико бана туди не познаје, 0291    Док не дође двом ћесарову, 0292    Кад он двору ћесарову дође, 0293    Ко ће најпри угледати бана, 0294    Ко ће најпри њега познавати? 0295    Филурдија, сестра ћесарова, 0296    Угледа га са ћошка из куле, 0297    Па познаде бана јањочкога. 0298    Филурдија са ћошка повика: 0299    „Копилане, од Јањока бане! 0300    Јеси л’ дошо Бечу бијеломе 0301    И мом брату бечкоме ћесару, 0302    Да с’ излажеш мом брату ћесару, 0303    Да завадиш цара и ћесара? 0304    Филурдија ако жива буде, 0305    Ти их данас не ћеш завадити.“ 0306    А то бане ко да и не чује, 0307    Пред капијом одсиде дората, 0308    Службеници коња префатише. 0309    Бан јањочки златном прагу пође, 0310    Дван’ест се је пута поклонио, 0311    А златнога прага пољубио. 0312    Док у дворе уз мостове уђе, 0313    Још се дван’ест пута поклонио, 0314    А ћесару врата отворио. 0315    Када бане пред ћесара уђе, 0316    Ћесар сједи у златноме стоцу, 0317    Свитли му се круна над очима, 0318    Седам с’ пута пред њим поклонио, 0319    Пред ћесаром пољуби простирку, 0320    Иступи се, подвиш стаде руке. 0321    Бечки цесар њега погледао: 0322    „Дука моја, дај ми право кажи: 0323    Од којег си града ћесарскога, 0324    Којег града чуваш и кордуна?“ 0325    Бан ћесару поче говорити: 0326    „Свитла круно, Бечанин-ћесару! 0327    Од Јањока града бијелога, 0328    Ја Јањока браним од Турака.“ 0329    Тада ћесар с труна говорио: 0330    „Дука моја, од Јањока бане! 0331    Јеси ли ми здраво и весело, 0332    Је ли здраво народ по Јањоку, 0333    Је ли Јањок миран од Турака, 0334    Какав те је зулум дотирао?“ 0335    Њему рече млад јањочки бане: 0336    „Свитла круно, Бечанин-ћесару! 0337    Јесам здраво, а весело нисам: 0338    Не дају ми Турци мировати, 0339    Често Турци до Јањока трчу, 0340    Робе, пале, разгоне кордуне, 0341    По ћенару пале чардакове, 0342    Гоне воке, а сичу тежаке, 0343    А одгоне краве од телаца 0344    И билице овце од чобана, 0345    Заставили сијати шеницу: 0346    Таки ме је зулум дотирао, 0347    А највише змија Ахмедбеже 0348    Од Бегаје с поља бегајскога. 0349    Ја Јањока бранити не могу, 0350    Што дурасмо, више не могосмо: 0351    С отога сам Јањок оставио, 0352    Свитла круно и хабер донио. 0353    Дај меника прилог и топова, 0354    И дај мени урдин и управу, 0355    Турком турски да зајам повратим, 0356    А срамоту да срамотом вратим; 0357    Ако мени прилога не дате, 0358    Ето сабље, ево моје главе, 0359    Ево теби од Јањока кључи, 0360    Ја Јањока не могу бранити. “ 0361    Бечки ћесар кад пофата ричи, 0362    Два пут оком уз њега погледа: 0363    „Прилога ти не дам ни топова, 0364    Урдина ти ја дати не могу. 0365    Ја сам с царом сула поставио, 0366    Још је сула четири године. 0367    Дурај, дуко, четири године, 0368    Па ћу т’ дати урдин и управу, 0369    А дат ћу ти прилог и топове, 0370    И дат ћу ти унђурске градове 0371    И Турчина бега Ахмедбега.“ 0372    Поправи се млад јањочки бане, 0373    Три пут пред њим пољуби простирку: 0374    „Свитла круно, Бечанин-ћесару! 0375    Кад си с царом сула поставио: 0376    Турци вашег сула не познају. 0377    Морете ли вриме утувити, 0378    Љуту змију бега Ахмедбега, 0379    Кад он дође Бечу у тевдилу, 0380    Па кад народ Каменици пође, 0381    Да се моли Богу по закону: 0382    И Ахмедбег Каменици дође, 0383    Свитла круно, у цркву униђе, 0384    Па погуби попа Римпапију 0385    И четири млада учитеља, 0386    А оцвили народ око цркве 0387    И утече у Унђуровину, 0388    И он оде цару и Стамболу, 0389    Цар је њега за то омилово.“ 0390    Види круне, бечкога ћесара, 0391    Кад спомену попа Римпапију, 0392    Њему вели Бечанин ћесару: 0393    „Дука моја, истина је права! 0394    Дат ћу теби урдин и управу, 0395    И дат ћу ти хазну и топове 0396    И прилога, колико ти драго.“ 0397    Поправи се млад јањочки бане: 0398    „Свитла круно, Бечанин-ћесару! 0399    Прилога чудо ни искати не ћу: 0400    Дај прилога дванаест хиљада, 0401    И топова седам бељемеза, 0402    Уз топове хазну и тобџије, 0403    Три хиљаде казме и лопате.“ 0404    Даде ћесар, а бан зафаљује, 0405    Застави га три бијела дана, 0406    Док му силну намирио војску: 0407    Све хусара дванаест хиљада 0408    И топова седам бељемеза, 0409    Уз топове хазну и тобџије, 0410    Три хиљаде казме и лопате. 0411    Кад му треће јутро освануло, 0412    Тад му даде урдин и управу, 0413    Силну диже он од Беча војску 0414    И путује до Јањока свога. 0415    Све дан по дан, а конак по конак, 0416    Вакат био, на Подравље сиђе. 0417    Под Јањоком војску заставио, 0418    Ту је био за два пуна реда. 0419    Треће јутро рано подранио, 0420    Веш не ктиде од Јањока војске, 0421    Јер Јањока не шће оставити, 0422    Могли би га Турци приварити, 0423    Вен два сина Милосаве кнеза, 0424    А чипчије бега Ахмедбега, 0425    Да му буду кулаузи војсци. 0426    Диже војску, тури низ Подравље. 0427    Бан Подравље с војском прегазио 0428    И ћуприју Драви превалио, 0429    На Ружајско поље извалио, 0430    Од Ружаје стазе пофатао, 0431    И Ружају гору прегазио, 0432    На Клакарје војску извалио, 0433    У Бакоњу гору ударио. 0434    Кад он сасуо у Бакоњу војску, 0435    Док изишо на слиме Бакоњи, 0436    Низ Бакоњу силну тури војску, 0437    Већ му било на приходу сунце, 0438    Пак с’ обори сенту и Унђуру, 0439    Па изиђе крају под планину. 0440    Туди чардак био мубафеза, 0441    То је чардак Рахман-буљубаше, 0442    Код Рахмана хиљаду стражана. 0443    Види бахта бана јањочкога! 0444    Тај је дрвен чардак потфатио, 0445    Нит опази Рахман нит стражани, 0446    Јер бан има виште кулаузе. 0447    Сасу војску у поље бегајско, 0448    Пола поља био пригазио, 0449    Онда они бану полетише: 0450    „Господине, млад јањочки бане! 0451    Ти устави нашу силну војску, 0452    Сад по војсци тражи уходнике, 0453    Ко ће кули на уходу сићи, 0454    Уходити бега Ахмедбега, 0455    Па да нами хабер добар даде, 0456    Је л’ се дома беже прегодио, 0457    Јесу ли му два посопца сина, 0458    Је л’ под кулом Мемиш буљубаша, 0459    Код Мемиша цареви сејмени, 0460    Је л’ му и сад на оџаку Злата: 0461    Ко ће теби тај хабер донити?“ 0462    Кад им бане ричи разумио, 0463    Он у војску запушћа телала. 0464    Телал виче, а благо обриче, 0465    Три пут телал кроз ордију прође. 0466    А што виче, кад му фајде нејма, 0467    Кад у војсци тог јунака нејма, 0468    Да он сиђе кули на уходу! 0469    Вратише се, па бану казаше: 0470    „Господине, млад јањочки бане! 0471    Не море се таки јунак наћи, 0472    Ко ће билу уходити кулу.“ 0473    То је бану врло мучно било, 0474    Он повика два кнежева сина 0475    А чипчије бега Ахмедбега. 0476    Допадоше два кнежева сина, 0477    Оба њему руку пољубише: 0478    „Што смо, бане, теби затребали?“ 0479    Њима вели млад јањочки бане: 0480    „О два сина Милосаве кнеза! 0481    Ево има два мисеца дана, 0482    Како сте свога бега оставили, 0483    А под моје крило ускочили, 0484    Прве сте ми слуге код колина, 0485    Код мене вам није било криво, 0486    Бисте ли ме, дицо, послушали, 0487    Бисте л’ бега свога уходили, 0488    Мени прави ви хабер донили 0489    А од бега и бегова двора?“ 0490    „ „Бисмо, бане, мили господине.“ “ 0491    Оба их је руком прегрлио, 0492    А отишће руке у џепове, 0493    Стотину им даде маџарија: 0494    „Ето, дицо, вами попудбине! 0495    Ако моја буде жива глава, 0496    Боље ћу вас чирјак учинити.“ 0497    Оба брата коње посједоше, 0498    Отискоше низ поље бегајско. 0499    Кад су пола поља прегазили, 0500    Онда Сава повика Остоју: 0501    „Мој Остоја, мој брате рођени! 0502    Ал је наске пива опојила, 0503    Ал смо своју памет изгубили, 0504    Ал је никад нисмо ни имали? 0505    Ми се нашем бану потфатили, 0506    Да ћемо му кулу уходити. 0507    Знаш, Остоја, мој брате рођени, 0508    Да сиђемо кули на уходу, 0509    Билој кули нашег Ахмедбега, 0510    Да опази беже Ахмедбеже, 0511    Ја његова два сина посопца, 0512    Јали Турчин Мемиш буљубаша: 0513    Тице да смо, да имамо крила, 0514    Не б’ нам пера тела однијела; 0515    Вен да с’ каил, мој брате Остоја. 0516    Да нејдемо ми беговој кули, 0517    Вен у село бега Ахмедбега 0518    И свом ћаћи Милосави кнезу, 0519    Па ћемо ћаће упитати свога, 0520    Је ли скоро бегу одлазио: 0521    Ћаћа це нам поправ’це казати“ 0522    То рекоше, коње окренуше 0523    А у село бега Ахмедбега 0524    До чардака Милосаве кнеза, 0525    Код авлије коње уставише. 0526    Тад Остоја са гаврана виче 0527    А на име Милосаву кнеза. 0528    Види бахта Саве и Остоје! 0529    Ћаћа им се дома не згодио. 0530    А не чује кнегиња Ђурђија, 0531    Легла баба санак боравити, 0532    Вен Ружица, кнежева дивојка. 0533    Тад Ружица маји полетила: 0534    „Устан’, мајо, неко ћаћу виче.“ 0535    А Ђурђија на ноге скочила, 0536    Од пенџера чекму отворила, 0537    Па говори кнегиња Ђурђија: 0538    „А ко зове мога господара 0539    А у ноћи, када вакта нема? 0540    Дома није мога господара.“ 0541    Тад Остоја маји говорио: 0542    „Мајо наша, кнегињо Ђурђијо! 0543    Не зову га, мајо, јабанџије, 0544    Вен га зову два рођена сина, 0545    Млађи Сава, старији Остоја. “ 0546    Кад им маја ричи разумила, 0547    Остојино грло познавала, 0548    Са душека на ноге скочила, 0549    А на ноге пашмаге назула, 0550    А узела свићу воштаницу, 0551    Па полети она у авлију. 0552    Кашње сиђе Ружа дивичица. 0553    Не шће Ружа авлији на врата. 0554    А Ђурђија врата отворила. 0555    Кад угледа два рођена сина, 0556    Према њима руке раскрилила, 0557    А закука кано кукавица: 0558    „Моја дицо, ако Бога знате! 0559    Што сте дошли у село бегово? 0560    Зар сте с’ брже бана наситили, 0561    Па у бегов чифлук ускочили, 0562    Да се с бегом својим умирите? 0563    Ал вашега, дицо, мира нејма, 0564    Биж’те, дицо, дана не чекајте! 0565    Јер тако ми поста и закона, 0566    Ако спази беже Ахмедбеже, 0567    Јал његова два посопца сина: 0568    Да имате ви по седам глава, 0569    Ни једна вам остати не мере.“ 0570    Кад то чула два кнежева сина, 0571    Погледаше један на другога, 0572    Насмија се с’ један на другога: 0573    „Наша мајо, немој будалити! 0574    Ми се нисмо бана наситили 0575    Ни Јањока, града ћесарскога, 0576    Па у бегов чифлук ускочили, 0577    Да служимо бега Ахмедбега; 0578    Вен голему војску подигнули, 0579    Све усара бечкога ћесара, 0580    Богме мајко, дванаест хиљада, 0581    И топова седам бељемеза, 0582    Уз топове хазну и тобџије, 0583    Три хиљаде казме и лопате, 0584    Дигли свога бана господина: 0585    Ево бана крају под планином! 0586    Ми смо пошли уходити кулу, 0587    Да видимо бега Ахмедбега: 0588    Је ли дома код оџака свога, 0589    Јесу ли му два посопца сина, 0590    Јесу ли им на броју делије, 0591    Је л’ под кулом Мемиш буљубаша, 0592    Јесу л’ код њег цареви сејмени, 0593    Је л’ му и сад на оџаку Злате? 0594    Па се, мајо, јесмо увратили, 0595    Да ми ћаће упитамо свога, 0596    Је ли скоро бегу одлазио, 0597    Да нам ћаћа по истини каже.“ 0598    Кад им мама ричи пофатала, 0599    Прима њима руке раскрилила: 0600    „Дицо моја, је л’ истина права?“ 0601    Они веле, да ј’ истина права. 0602    „Нека, дицо, милом Богу фала! 0603    Кад сте таку подигнули војску, 0604    Најбољег сте вакта дочекали. 0605    Ја сам била посли ићиндије, 0606    Дицо моја, код бегове куле, 0607    Добро вами имам показати: 0608    Дома није бега Ахмедбега 0609    На Бегаји код куле камене, 0610    Ни његова сина Дервишбега. 0611    Отишли су бијелу Вараду, 0612    На весеље Варад-Алибегу, 0613    Јер Алибег жени Јусуфбега, 0614    Велико је заметно весеље: 0615    Трке даје, а нишане меће, 0616    Одвели су стамболског ђогата 0617    На обдуљу Варад-Алибегу, 0618    Отишо ти ћаћа уз ђогата. 0619    Како су бези отишли Вараду, 0620    Осто им је Мемиш буљубаша, 0621    Остали су цареви сејмени 0622    И остале бегове делије, 0623    И сад му је на оџаку Злате. 0624    Како ј’ беже отишо Вараду, 0625    Мемиш никад не затвара врата, 0626    Авлијнска су врата отворита. 0627    Хајте, дицо, ви подиж’те војску, 0628    Док вас данак није освојио, 0629    Не бисте ли кулу освојили, 0630    Уфатили бегову дивојку 0631    И по кули шићар покупили.“ 0632    Кад то чула два кнежева сина, 0633    Погледаше један на другога, 0634    Насмија се један на другога, 0635    Отискоше у џепове руке, 0636    Они своју мају дароваше, 0637    Сваки даде по десет цекина: 0638    „На ти, мајо, па се напиј вина, 0639    А спомињи два посопца сина!“ 0640    Узе маја, па им зафаљује: 0641    „Хајте, дицо, хаирли вам било! “ 0642    Оба добре коње повратише, 0643    Уз бегајско поље окренуше, 0644    Кнегиња се у авлију врати. 0645    Она млила, да нико не чује, 0646    Ал то чује Ружица дивојка, 0647    За канат се авлији заклонила, 0648    А пред мају своју искочила, 0649    За ливу је руку уфатила, 0650    Маји својој Ружа говорила: 0651    „Што то, мајо, од Бога ти тешко! 0652    Како мореш, мајо, прегорити, 0653    А бегову кулу допушћати 0654    И бегову Златију дивојку 0655    У злу муку, у душманску руку? 0656    Нека те, мајо, од Бога ти тешко, 0657    Твоја душа раја не видила!“ 0658    Кад је чула кнегиња Ђурђија, 0659    Ружу своју руком ударила, 0660    По ливом је ошину образу. 0661    Како је је ласно ударила, 0662    Из образа црна штрцну крвца. 0663    Два јој била зуба покварила, 0664    Цикну Ружа ка и гуја љута: 0665    „Нека те, мајо, од Бога ти тешко, 0666    Да Бог даде и срећа од Бога: 0667    Оба твоја сина погинула 0668    А од пушке мога побратима, 0669    Побратима Мемиш-буљубаше!“ 0670    То јој рече, па побиже Ружа, 0671    Не шће Ружа чардаку на врата, 0672    Вен полети на авлијнска врата. 0673    Из авлије Ружа искочила, 0674    Тешко Ружа уз поље поскака. 0675    Пуна ура до бегове куле: 0676    У по уре Ружа уфатила. 0677    Кад доскака до бегове куле, 0678    Ал авлијнска врата затворена. 0679    До авлије допаде дивојка, 0680    Па за златну току уфатила, 0681    Током звечи, а из грла виче 0682    А на име Мемиш-буљубашу. 0683    Ал не чује Мемиш буљубаша, 0684    Јер Мемиша санак приварио; 0685    А не чују цареви сејмени, 0686    Нити чује беже Алибеже, 0687    А не чује Ахмедбеговица, 0688    Нег Златија, бегова дивојка. 0689    Згодила се у ћошку у кули, 0690    Сјела Злате код џаме пенџера, 0691    А пред собом ђерђеф исхерила, 0692    По ђерђефу платно разапела, 0693    Ђула злато по танкоме платну, 0694    А уз ђерђеф попива дивојка, 0695    А препива јадиђара свога 0696    Од Будима соргуч-Омербега. 0697    Када чула грло на авлији, 0698    Од себе је ђерђеф одбацила. 0699    Из одаје на ноге скочила, 0700    Па полети из ћошка у кулу 0701    У одају брату Алибегу, 0702    Свилен јорган с њега потегнула: 0703    „Устан’, брате, беже Алибеже! 0704    Њеко зове на авлијнских вратих: 0705    Ја је рана, ја је мртва глава, 0706    Ја је душман зухур учинио. “ 0707    Кад Алибег ричи разумио, 0708    Са душека на ноге скочио, 0709    Са чивије сабљу ујагмио, 0710    А ујагми мале џехведаре, 0711    Бег их себи око паса тура, 0712    Па поскака кули низ мостове? 0713    А повика Мемиш-буљубашу: 0714    „О Мемишу, вридан буљубаша! 0715    Што не идеш на авлијнска врата?“ 0716    Готов с’ Мемиш на софи озовну, 0717    А ујагми дугу граналију, 0718    Па поскака на авлијнска врата, 0719    Он потеже челикли мандале, 0720    Од авлије канат отворио: 0721    У авлију ускочи дивојка, 0722    Буљубаши божју помоћ викну. 0723    Када Мемиш угледа дивојку, 0724    Врло јој се момак зачудио, 0725    Бунан јој је Бога отпримио: 0726    „Давор моја Ружо посестримо! 0727    Какав је ноћас зулум на тебика, 0728    Па си ноћас дошла у поноћи, 0729    Сестро Ружо, када вакта нема? 0730    Ал је рана, ал је мртва глава, 0731    Ал је душман зухур учинио?“ 0732    Тад му Ружа плачна говорила: 0733    „Буљубаша, да с’ брате по Богу! 0734    Душманин је зухур учинио. 0735    Ружан сам ти ја хабер донила, 0736    Јер дођоше оба брата моја, 0737    Они кажу маји у авлији, 0738    Да су силну војску подигнули, 0739    Све усара бечкога ћесара, 0740    Буљубаша, дванаест хиљада, 0741    И топова седам бељемеза, 0742    Уз топове хазну и тобџије, 0743    Три хиљаде казме и лопате, 0744    Од Јањока бана јањочкога, 0745    Да ударе на кулу бегову. 0746    Нисам могла срцу одолити, 0747    Ја сам дошла, да вам хабер дадем.“ 0748    То му рече, одлети у кулу. 0749    Док је Мемиш врата затворио, 0750    А на кули кликну кукавица. 0751    То не била сиња кукавица, 0752    Већ Златија, бегова дивојка, 0753    Злате кука, а Ружа набраја. 0754    А полети Мемиш буљубаша, 0755    Он полети кули уз мостове, 0756    Дивојкама врата отворио: 0757    „Прођ’те с’ тога, дви китли дивојке! 0758    Бити не ће, како душман млиде, 0759    Већ онако, како Бог нареди. 0760    Вен устајте на ноге лагане, 0761    Ход’те за мном у џебхану-кулу, 0762    Ви понес’те у руци решета, 0763    Да ја вадим хазну и џебхану, 0764    Па да своје подмирујем друштво.“ 0765    То им рече, натраг се окрену, 0766    Викну госпу Ахмедбеговицу: 0767    „О госпојо Ахмедбеговице! 0768    Дај ми, госпо, од џебхане кључе, 0769    Да отворим од џебхане врата.“ 0770    Даде му госпе од џебхане кључе, 0771    Он џебхани врата отворио, 0772    Допадоше обидве дивојке. 0773    Буљубаша у џебхану уђе, 0774    Све тестета вади у решета, 0775    А износе обидве дивојке, 0776    А износе хазну на авлију, 0777    Подмирују цареве сејмене 0778    И делије бега Ахмедбега. 0779    Кад рекоше, да је доста било, 0780    Буљубаша из џебхане пође, 0781    Низ мостове у авлију сиђе, 0782    Буљубаша друштву говорио: 0783    „Давор моја браћо и дружино! 0784    Да вам, браћо, буљубаша каже: 0785    Да ће душман зухур учинити, 0786    А на билу кулу ударити: 0787    Ком’ је, браћо, жао погинути, 0788    На жестокој ватри изгорити 0789    Чувајући куле и авлије 0790    И бегова рза и образа, 0791    Нек с’ уклања, куд је њему драго!“ 0792    Кад су чули цареви сејмени 0793    И бегових стотину делија, 0794    Они веле Мемиш-буљубаши: 0795    „А Мемишу, вридан буљубаша! 0796    Не жалимо, брате, изгинути, 0797    На жестокој ватри изгорити 0798    Чувајући куле и авлије 0799    И бегова рза и образа. “ 0800    То Мемишу врло мило било, 0801    Наређује драштво око куле, 0802    Све на мазгал меће по двојицу. 0803    Кад је Мемиш друштво наредио, 0804    Алибега Мемиш довикује: 0805    „О Алибег, да с’ брате по Богу! 0806    Ти не иди кули у авлију, 0807    Вен ти хајде кули на бојеве. 0808    На кули су четири каљуна, 0809    Код њих има праха и олова. 0810    Не шали се, брате Алибеже! 0811    Кад душманин належе на кулу, 0812    Ти опаљуј на кули топове, 0813    А душмане отискуј од куле, 0814    Нек иде јека низ Унђуровину. 0815    Ко год чује за наше топове, 0816    Хоће нами индат учинити.“ 0817    А Алибег Мемишу говори: 0818    „Мој Мемишу, не брини се с тиме!“ 0819    То му рече, па оде уз кулу, 0820    Буљубаша до авлијнских врата, 0821    А госпоја кулу затворила. 0822    Буљубаша стаде код каната, 0823    А уза се дугу пушку држи. 0824    Буљубаша погледа по друштву, 0825    Па говори браћи и дружини: 0826    „Не шал’те се, моја браћо драга! 0827    Немојте се који приварити, 0828    Прије мене пушку одапети, 0829    Док не пукне моја граналија.“ 0830    Већ се небо зором потпасало, 0831    А даница перо помолила, 0832    А душмана ни зухура нејма. 0833    Кад им вакта од сабаха било, 0834    Буљубаша погледа по друштву: 0835    „Давор моја браћо и дружино! 0836    Уз мазгале пушке преслоњајте, 0837    На фискијах авдест узимајте, 0838    Да нас, браћо, сабах не проходи.“ 0839    Кад га чула браћа и дружина, 0840    Редом они авдест узимају, 0841    А клањају сабах по авлији, 0842    Њеко клања, њеко и не клања. 0843    Реда дође Мемиш-буљубаше: 0844    Уз авлију пушку прислонио, 0845    Па узврну уз руке рукаве, 0846    Авдест узе, стаде на намазу, 0847    Мемиш клања сабах у авлији. 0848    Истом намаз едах учинио, 0849    Још фатихе није проучио, 0850    Руке диже, да учи фатиху, 0851    А повика Злата са пенџера: 0852    „О Мемишу, да с’ брате по Богу! 0853    Јеси л’ едах сабах учинио? 0854    Ето, брате, динског душманина! 0855    Све је, брате, поље поцрнило 0856    А од крањца и од коња вранца, 0857    Од шкрљака и од бајунета.“ 0858    Буљубаша кад разуми ричи, 0859    Он похитро проучи фатиху, 0860    Па полети на авлијнска врата, 0861    Па на мазгал Мемиш погледао, 0862    Ал големо чудо угледао: 0863    Сву су кулу у халку узели, 0864    Начињене глије и параде, 0865    Примичу се кули и авлији. 0866    Буљубаша на мазгал погледа, 0867    И кога ће најпри угледати? 0868    Он угледа Саву и Остоју, 0869    Напореду добре коње гоне, 0870    На рамених носе гарабине, 0871    Управили на авлијнска врата. 0872    Кад се они близу прикучили, 0873    Тад Остоја из грла подвикну: 0874    „О Турчине, Мемиш-буљубаша! 0875    Јеси л’ дома под кулом каменом? 0876    Ако си се дома пригодио, 0877    Немој рећи, да ти је привара: 0878    Ето на те Саве и Остоје 0879    И за њима бечкога усара! 0880    Теби ваља јутрос погинути. 0881    Вен Турчине, Мемиш-буљубаша! 0882    Ти не гини, кад није потрибе, 0883    Вен остави кулу и авлију, 0884    Па ти бјежи у Унђуровину!“ 0885    Буљубаша кад разуми ричи, 0886    Он подиже дугу граналију, 0887    На мазгал јој грло наслонио, 0888    Златну касу пренесе образу, 0889    Граналији паде по нишану, 0890    А на нишан натиче Остоју, 0891    Буљубаша из грла подвикну: 0892    „Копилади, Сава и Остоја! 0893    Зар сте дигли бана јањочкога 0894    И усаре бечкога ћесара 0895    А на кулу бега Ахмедбега? 0896    Знаш, Остоја, један копилане, 0897    Да ја куле оставити не ћу 0898    Ни бегова рза ни образа, 0899    Док је мени на рамених глава. 0900    Вен Остоја, кујино копиле, 0901    Од мазгала отисни гаврана, 0902    Убит ће те пушка са мазгала!“ 0903    То му рече, паде по нишану, 0904    Граналији плаху даде ватру, 0905    Пуче њему дуга граналија, 0906    А синџирли зрње полетило, 0907    Остоју је боље погодило, 0908    А и Саву крај њег дофатило: 0909    Паде Сава, крај њега Остоја; 0910    А остало друштво запалило, 0911    Одмах двиста пуче граналија. 0912    Пушкари се момци прегодили, 0913    Бутум глија паде око куле, 0914    Баш ко снопље од биле шенице. 0915    Кад су дуге пушке испалили, 0916    За мале се пушке појагмише. 0917    Да је коме стати погледати: 0918    Модар пламен лиза на мазгале, 0919    Ко кад кула у абез пропаде. 0920    Пуно њима ватра додијала, 0921    Мало с’ глија натраг повратила. 0922    Док се мало натраг повратише, 0923    У том момци пушке пренабише, 0924    И друга се глија наћерала, 0925    Из авлије момци дочекаше, 0926    И другом се ватром преметнуше, 0927    Па и мале пушке испалише. 0928    Кад запуца седам бељемеза 0929    А на кулу бега Ахмедбега, 0930    Тад на кулу крањци навалише. 0931    Тешко с’ момци из авлије бране, 0932    Од авлије крањце отискују, 0933    А пуцају ћесарски топови 0934    Са хендека и са метериза. 0935    Буљубаши то за чудо било, 0936    Он погледа кули уз бојеве, 0937    Кад ће њему пукнути каљуни: 0938    Нит полићу са куле димови, 0939    Нит за њима пуцају топови. 0940    Кад видио млад јањочки бане, 0941    Да легоше ћесарски усари, 0942    И он голу сабљу повадио, 0943    Па на кулу јуриш учинио. 0944    А на кулу крањци навалише, 0945    А бране се момци из авлије; 0946    Ал залуду, кад теже претеже, 0947    Црна с’ гора одбити не море, 0948    Падају једни, други допадају. 0949    Тешко с’ момци из авлије бране: 0950    Вавик пуца Мемиш буљубаша, 0951    Вавик пуца, никад не патише. 0952    Мало вриме, дуго не потеже: 0953    Бојног копља стаде крхљевина 0954    По авлији испод биле куле. 0955    Кад погледа Мемиш буљубаша: 0956    Уз авлију стубе прислоњене, 0957    У авлију Нимци прискакују, 0958    Стоји цика мача зеленога, 0959    Стаде вика по авлији момака. 0960    Буљабаша погледа уз кулу, 0961    Ал још чудо више угледао, 0962    Јер уз кулу стуба прислонита, 0963    По њој с’ Нимац пење уз бојеве, 0964    У руци му лунта натегнута, 0965    И он гледа Мемиш-буљубашу, 0966    А окриће лунту натегнуту. 0967    Кад га види Мемиш буљубаша, 0968    Он подиже дугу граналију, 0969    Граналији плаху даде ватру. 0970    Пушка пуче, Нимац се отишће, 0971    И тај рече, да веш Бечу не ће. 0972    Велика их сила освојила, 0973    Буљубаша врата оставио, 0974    Носи пушку у лијевој руци, 0975    А у десној мача зеленога, 0976    Па поскака Мемиш по авлији, 0977    Он на већу жалост ударио, 0978    Јер авлија пуна душманина. 0979    А пола му друга изгинуло: 0980    Њеко рањен, њеко погинуо, 0981    У њеком се копље заломило. 0982    Рањени јече, јер их здрави гњече, 0983    Стоји јека рањених јунака. 0984    Буљубаша око куле скаче, 0985    Крвава му до рамена рука, 0986    Крваво му гвожђе до балчака, 0987    А њешто га из куле повика: 0988    „Бижи, брате, Мемиш-буљубаша, 0989    Бижи, брате, сад ћеш погинути! 0990    Гора с’ црна изсићи не море.“ 0991    Буљубаша доскака до врата, 0992    Ко ће њему врата отворити, 0993    Ко л’ Мемиша у кулу увући? 0994    Липа Ружа Милосаве кнеза, 0995    Ружа спала, врата отворила. 0996    Кад у кулу Мемиш улетио, 0997    Ни чем Мемиш ни мукает није, 0998    Вен полети уз кулу камену, 0999    Да он види на кули топове 1000    И да види бега Алибега. 1001    Кад испаде кули на таване, 1002    Он угледа бега Алибега: 1003    У руци му конопна фитиља. 1004    Алибег се шашкин догодио 1005    Од топова бечкога ћесара, 1006    Па се њему памет преврнула, 1007    Па он бунан лежи крај топова. 1008    Буљубаша до њега допаде, 1009    Прифати га за десницу руку, 1010    Подиже га себи до пушака, 1011    Па говори бегу Алибегу: 1012    „О Алибег Ахмедбеговићу! 1013    Што не палиш на кули топове? 1014    Ал ти жалиш куле и авлије, 1015    Ал ти жалиш праха и олова, 1016    Ал ти, беже, јеси женска глава?“ 1017    То му рече, па попушћа руку, 1018    На топове навали фитиље, 1019    Сва четири опали каљуна. 1020    Кад пукоше бегови топови, 1021    Ко кад кулу у земљу сасуше. 1022    А пуцају ћесарски топови, 1023    Ударају по средњих бојевих. 1024    Кад љуљнуше бегови топови, 1025    Оде јека низ Унђуровину, 1026    Па с’ прилиже бијелу Будиму 1027    И Канижи, граду каменоме. 1028    Ко ће најпри чути за топове? 1029    Најпри чуо беже Дервишбеже, 1030    Он унишо у призид ђогату, 1031    Унио воду и раки-сафуне, 1032    Итмал чини великог ђогата. 1033    Кад огласа дође од топова, 1034    Он се руком шину по колину, 1035    Нова му саја пуче на колину, 1036    Од јуначког он срца уздаше, 1037    Сам говори, а сам одговара: 1038    „Куку сестро, сужњу неприлични!“ 1039    То говори, полети ђогату, 1040    Чул му свали, а седло навали 1041    И ђогату префати колане, 1042    Па изведе из призида ђогу, 1043    Поведе га кроз авлију билу. 1044    Бег погледа испод биле куле, 1045    Кога ли ће најпри угледати? 1046    Он угледа бабу Ахмедбега: 1047    Кунали се ћурком загрнуо, 1048    А уз руке заврно рукаве, 1049    Под фискијом авдест узимаше, 1050    Да он клања вакта од сабаха. 1051    А повика дите Дервишбеже: 1052    „Бабо драги, беже Ахмедбеже: 1053    Чујеш ли, бабо, ти наше каљуне? 1054    Оно наши пукоше топови, 1055    Ђити наша на Бегаји кула, 1056    Душманин је зухур учинио. 1057    Устај, бабо, дижи Алибега, 1058    А опаљуј на граду топове, 1059    Дижи, бабо, индат од Варада, 1060    Хајде, бабо, под гору Бакоњу 1061    И чардаку Рахман-буљубаше, 1062    А ја одох кули на Бегају.“ 1063    То му рече, поведе ђогата. 1064    Кад изведе из авлије ђогу, 1065    Узбаци му ибришим кајасе, 1066    Па с’ ђогату у седло извио, 1067    Управи га граду на капију, 1068    Из Варада ишћера ђогата, 1069    Управи га уз поље варадско, 1070    Па ђогату дрмну по перчину. 1071    Да је било стати погледати: 1072    Ко кад му се подиже на крила. 1073    Од великог зора ђогатова 1074    Два пута му из седла испаде, 1075    На сапих се одржа ђогату: 1076    Тако га је итмал учинио 1077    За обдуљу Варад-Алибега. 1078    Осам ури од Варада града, 1079    Од Варада кули на Бегају: 1080    Све је у дви уре покупио. 1081    Кад испаде на ,биле бригове’, 1082    А на кулу своју погледао, 1083    Ал из куле клупка избијају, 1084    Јер је душман кулу освојио, 1085    Освојио, па је поробио 1086    И на кули ватру наложио, 1087    Па бегову кулу оставио, 1088    Пребира се крају под планину. 1089    Кад видио беже Дервишбеже, 1090    Он Бегаји управи ђогата. 1091    Кад допаде кули на урије, 1092    Прочу му се сиња кукавица 1093    На уријах, више биле куле. 1094    Кад погледа беже Дервишбеже, 1095    Он угледа своју стару мајку: 1096    У руци јој теспих од мерџана, 1097    А у другој ура позлаћена. 1098    Госпе кука кано кукавица, 1099    А спомиње своју јединицу 1100    И свог сина бега Алибега. 1101    Кад наскака беже Дервишбеже, 1102    Старој мајци турски салам викну. 1103    Стара мајка салам отпримила, 1104    Дервишбегу сину полетила: 1105    „Мој Дервишбег, мој рођени сине, 1106    Види, сине, што смо дочекали!“ 1107    А Дервишбег мајци говорио: 1108    „Давор моја милостива мајко! 1109    Једа мога брата Алибега, 1110    Једа, мајко, Мемиш-буљубаше, 1111    Камо, мајко, моја сестра Злате?“ 1112    Мајка њему плачна проговара: 1113    „Мој Дервишбег, мој рођени сине, 1114    Да је, сине, твоја здрава глава! 1115    Ти си брата пожелио свога, 1116    На њега се платна сасипају, 1117    Остала су браћа и дружина: 1118    Све је, сине, лигом изгинуло, 1119    Сестра ти је допала сужањства. 1120    Ако, сине, за Мемиша питаш, 1121    Мемишу су руке савезате, 1122    И Мемиш је допао сужањства.“ 1123    Кад Дервишбег те разуми ричи, 1124    Тад он мајци поче говорити: 1125    „Дај халали, милостива мајко! 1126    Дошли су нам данци на растанцих, 1127    Вакат дошо, да се растајемо, 1128    Ја ћу своју сестру повратити, 1129    Ја и своју главу усијати, 1130    Алибега брата окајати.“ 1131    Кад му мајка ричи разумила, 1132    Дервишбегу сину полетила, 1133    За десну га руку прифатила, 1134    Па га пови са коња ђогата. 1135    Међу очи сина пољубила, 1136    Њу Дервишбег у обидве дојке, 1137    Халалише и благословише. 1138    Тад Дервишбег отишће ђогата 1139    Од Бегаје уз поље бегајско, 1140    А прати га остарила мајка: 1141    „Хајде сине, у сто добрих часа, 1142    Да Бог даде, хаирли ти пути, 1143    Душмани ти под ногами били 1144    Кано клинци у коња ђогата, 1145    Здрав ходио, мајци доходио!“ 1146    Мало вриме за врименом било, 1147    Црне земље стаде тутљавина, 1148    Крај госпоје стаде гудљавина. 1149    Кад погледа Ахмедбеговица, 1150    Ал с’ помоли алај коњаника. 1151    Истрго се један на алату: 1152    Свитле му се токе и челенке, 1153    Свитле му се пушке око паса, 1154    Око њег се аламанка воза, 1155    Положио копље убодицу 1156    Свом алату крај ока деснога. 1157    Познаје га Ахмедбеговица, 1158    Ко л’ је ага, чији ли нефери, 1159    Ал не море коњика познати, 1160    Јер јој очи сузе напуниле. 1161    Док се коњик ближе поприкучи, 1162    Ал је глава соргуч-Омербега, 1163    Алиџија Златке дивичице. 1164    Крај госпоје наћера алата, 1165    Само госпи турски салам викну, 1166    Салам викну, из грла подвикну: 1167    „О госпојо Ахмедбеговице! 1168    Је л’ ти Злате допала сужањства?“ 1169    „ „Јест, Омербег, жалосна јој мајка!“ “ 1170    А Омербег проћера алата, 1171    А за бегом тридесет делија. 1172    Мало вриме, дуго не потеже, 1173    Још се коњик један помолио 1174    На дорату ко на горској вили, 1175    На томе је добра ђеисија: 1176    Сав се момак од чизама свитли, 1177    Од чизама до врх челенака, 1178    Положио копље убодицу 1179    Свом дорату крај ока деснога. 1180    Познаје га Ахмедбеговица, 1181    Ал познаде и тог коњаника, 1182    То је глава Ћордић Мехмедага 1183    Са ћојлука, извише Будима. 1184    Кад наскака Ћордић на дорату, 1185    Он госпоји турски салам викну, 1186    Крај госпоје протишће дората. 1187    Да видимо бега Дервишбега! 1188    Док Бегају поље прелетио, 1189    Он погледа крају под планину, 1190    А ситан се огањ проломио, 1191    Јер дочека Рахман буљубаша. 1192    Он душману стазе затворио, 1193    Све Бакоњи кланце појагмио. 1194    Па замеће под Бакоњом кавгу, 1195    Пушкају се они по камењу, 1196    Ту душманску војску заступио. 1197    Кад допаде беже Дервишбеже, 1198    Он угледа глије и параде. 1199    У тог бега не би успирања: 1200    На душманске глије ударио, 1201    Душмани га ватром дочекаше, 1202    Око њег се модар пламен веже. 1203    Смрти није, док Бог не нареди: 1204    Све душманске глије истргао, 1205    Прву ватру на се измамио. 1206    Док наскака соргуч Омербеже, 1207    Ни у њега не би застајања: 1208    И он себи сокак начинио, 1209    У душмански с’ логор замишао, 1210    И за њим се модар пламен веже. 1211    Док наскака Ћордић Мехмедага, 1212    Ни у њега не би успирања: 1213    И он себи сокак начинио. 1214    Да видимо бега Дервишбега! 1215    Вавик беже по логору скаче: 1216    Крвава му до рамена рука, 1217    А крвава до балчака ћорда, 1218    Три пут што је логор промишао. 1219    Сестру Злату по логору тражи 1220    И копиле бана јањочкога, 1221    Не би ли га мира намирила: 1222    Не може га мира намирити. 1223    Из логора ишћера ђогата 1224    На пољану под ,црљене стине’, 1225    Па погледа пољу варадскоме, 1226    Он велико чудо угледао: 1227    Уз поље се индат помолио, 1228    Јер се диго Варад-Алибеже, 1229    Подиго га гази Ахмедбеже, 1230    Пет стотина диго коњаника. 1231    Позна дите родитеља свога, 1232    Гдје је пао по јагазу своме, 1233    У зубих му голотрба ћорда, 1234    У рукама пушке натегнуте. 1235    Кад угледа беже Дервишбеже, 1236    На пољани одсиде ђогата, 1237    Па погледа сенту канишкоме: 1238    Још му с’ један алај помолио, 1239    Прочуше се зиле и борије: 1240    Ал се диго Хасанпаша Тиро, 1241    Па подиго младе Канижане, 1242    Дви хиљаде диго коњаника. 1243    Канижани на наму јунаци, 1244    Све пролиће један крај другога, 1245    Намиче се један прид другога: 1246    То је бегу врло мило било. 1247    Кад видио беже Дервишбеже, 1248    Он у сваке мисли ударио, 1249    Све мислио, у једну смислио: 1250    „Боже драги, што ћу и како ћу, 1251    Ал би чеко бабе и индата, 1252    Ал би ишо огањ прогазити? 1253    Не би л’ мира мене намирила, 1254    Не би л’ нашо своју сестру Злату 1255    И ђидију, бана јањочкога.“ 1256    То мислио, па се домислио, 1257    Окрену се до коња ђогина, 1258    А ђогату прифати колане. 1259    ,Ја алах’ рече, посиде ђогата, 1260    Нагоди га пред свог родитеља, 1261    Да дочека бабу родитеља. 1262    Кад њег бабо види Ахмедбеже, 1263    Дервишбега из грла повика: 1264    „Мој Дервишбег, мој рођени сине! 1265    Камо т’, сине, твоја сестра Злате?“ 1266    „ „Бабо драги, допала сужањства, 1267    А била нам кула изгорила.“ “ 1268    Ја кад беже те разуми ричи: 1269    „Мој Дервишбег, мој рођени сине! 1270    Сад це нами индат чатисати, 1271    Ваља нами паше дочекати 1272    И јунака, младих Канижана, 1273    Онда ћемо чарку заметнути.“ 1274    Мало они у ричи бијаху, 1275    А наскака Хасанпаша Тиро: 1276    Дви с’ састаше под Бакоњом војске, 1277    Од Варада и биле Каниже. 1278    Кад видио беже Дервишбеже, 1279    Он полети Хасанпаши Тири: 1280    „Хасанпаша, господине драги! 1281    Дову чин’те, да ми ударамо, 1282    Да брез дове не гину јунаци, 1283    Џенету се врата отворила.“ 1284    А повика Хасанпаша Тиро: 1285    „Сабур, сине, тога ће нам бити! 1286    Још ће нами преспити индата.“ 1287    Истом они у ричи бијаху, 1288    Још се један алај помолио, 1289    То је глава Шестокриловића, 1290    За њим ђика стотину коњика. 1291    Кад наскака Шестокриловићу, 1292    Салам даде, а паши полети: 1293    „Хасанпаша, господару драги! 1294    Дову, паша, да ми ударамо, 1295    Нек брез дове не гину јунаци. 1296    Ако дове чинити не ћете, 1297    Ја је, паша, ни чекати не ћу.“ 1298    Кад видио Хасанпаша Тиро, 1299    Повикаше хоџе и хаџије: 1300    „Дајте нами дову, ефендије!“ 1301    Ефендије дову курисаше, 1302    А хаџије зићер донесоше, 1303    А остали аминују Турци: 1304    Дова била, па већ битисала. 1305    Трже с’ ђогат бега Дервишбега, 1306    Упореди соргуч Омербеже, 1307    А заскочи Ћордић на дорату. 1308    Кад видише млади Канижани, 1309    Чак до краја дове не чекају: 1310    Ударише, чарку заметнуше, 1311    А душмани ватром дочекаше. 1312    Пуче лунта, заметну се пунта, 1313    Само с’ једном ватром преметнуше. 1314    Док остали Турци навалише, 1315    И три пут се ватре превргоше, 1316    Па за голе ћорде префатише, 1317    Халакнуше, Бога споменуше, 1318    С душмани се Турци помишаше. 1319    Да је било стати погледати, 1320    Кака се је заметнула кавга! 1321    Пушка пуца, љуљају топови, 1322    Сабља сива, а крв се пролива, 1323    А копљета стоји крхљевина, 1324    А излићу коњи седленици 1325    А брез својих јадних сахибија: 1326    Њеки седло носе искренуто, 1327    Њеки дупе носе и чакшире, 1328    Јер се ј’ сила силом ударила. 1329    Да видимо бега Дервишбега! 1330    Седам пута што логор промиша, 1331    Јер он тражи своју сестру Злату 1332    И Мемиша, вридна буљубашу, 1333    Ал залуду, кад му хасне нејма: 1334    Бан побиго, однио дивојку. 1335    Дервишбегу касно на ум пало, 1336    Из логора истишче ђогата, 1337    Од Бакоње стазу ујагмио, 1338    Јер видио, да му сестре нејма, 1339    А нејмаде бана јањочкога. 1340    Бег ђогату паде по перчину, 1341    Уз Бакоњу навија ђогата, 1342    Ишћера га на слиме Бакоњи. 1343    Кад погледа пољу клакарскоме, 1344    Он угледа бана јањочкога, 1345    Гдје се јагми пољу клакарскоме, 1346    А за њим се засобица били. 1347    Кад га види беже Дервишбеже, 1348    Тад подвикну из грла јуначког: 1349    „Душманине, од Јањока бане! 1350    Ако с’ бројиш, да си јанак прави, 1351    Де устави великог ђогата, 1352    А одбаци од себе дивојку, 1353    Под јуначку да се огледамо! 1354    Ако згубиш мене у мејдану, 1355    Другога ти поћерника нејма, 1356    Води Злату, носи моју главу, 1357    Душманине, па се жени Златом!“ 1358    То му бане чује и не чује, 1359    Вен се јагми пољу клакарскоме, 1360    За њим беже прикупља ђогата, 1361    Веш испаде на Клакарје равно. 1362    Бан из чизме потеже татарку, 1363    Тешко шиба великог ђогата. 1364    Ја кад види беже Дервишбеже, 1365    И он трже из чизме татарку, 1366    На очи је намиче ђогату, 1367    А слеже се коњу по перчину, 1368    А ђогату проговара своме: 1369    „Мој ђогате, и брате и друже! 1370    Ево има три године дана, 1371    Како те је девлет поклонио 1372    Моме баби, гази Ахмедбегу, 1373    Никада се окарали нисмо; 1374    А данас се ваља окарати, 1375    Јер ми сестра оде у сужањство.“ 1376    Па дофати дебела ђогата. 1377    Да је стати било погледати: 1378    Ко када се подиже на крила. 1379    Већ искочи на Клакарје равно, 1380    А подвикну бана јањочкога: 1381    „О душмане, од Јањока бане! 1382    Нит с’ утеко нит сестре однио, 1383    Вен устави великог ђогата, 1384    Душманине, да се огледамо!“ 1385    То бан чује, ко кад и не чује, 1386    Вен он бија великог ђогата. 1387    Што га бије, кад му фајде није: 1388    Бегајско је дуго и широко, 1389    Ни Клакарском није приговора, 1390    А Бакоња врлетна планина. 1391    У бана је тешка засобица, 1392    Врло му је ђогат малаксао, 1393    Добро га је беже прикупио: 1394    Да отисне копље убодицу, 1395    Да отисне, а Бога спомене, 1396    Мого би га копљем укобити; 1397    Ал не море копље отиснути, 1398    Јер дивојка плећа заклонила. 1399    Тад Дервишбег из грла подвикну: 1400    „Давор Злате, моја сестро драга! 1401    Ти се навиј ја десно ја ливо, 1402    Да ја видим плећа душманина.“ 1403    Кад је сестра брата опазила, 1404    Цикну Злате ка и змија љута: 1405    „Мој Дервишбег, мој брате рођени! 1406    Не могу се никуд уклонити. 1407    Љуто ме је душман притегао 1408    Седам пута око себе пасом, 1409    А три пута мојом плетеницом 1410    Око свога врата неопрата.“ 1411    Кад Дервишбег те разуми ричи: 1412    „Давор сестро, братов разговору! 1413    То му данас припомоћи не ће.“ 1414    Он навија у кајасу ђогу, 1415    Навија га с десна на лијево, 1416    Да затече бана јањочкога, 1417    Да исприка бије душманина. 1418    Кад су коњма на састанку били, 1419    Вид хунцута бана јањочкога! 1420    Он се фати пушке из облука, 1421    Окриће је бегу Дервишбегу, 1422    И он пушци даде плаху ватру: 1423    Пуче пушка, остала му пуста! 1424    Не удари бега Дервишбега, 1425    Вен ђогата коња по колану, 1426    Из десна му дагму начинио, 1427    Из десна га зрње ударило, 1428    А на ливо бунчу отворило 1429    И кроз њега зрње пролетило: 1430    Паде ђогат на Клакарју равном, 1431    А претишће бега Дервишбега. 1432    Да се ј’ бане хтио повратити, 1433    Мого му је главу ујагмити, 1434    Вен отишће низ поље ђогата. 1435    Док Дервишбег ногу извадио, 1436    Док се свога коња опростио, 1437    За њим мале пушке опалио, 1438    Ал залуду, кад му фајде нејма, 1439    Јер бан оде, однесе дивојку; 1440    А Дервишбег оста код ђогата, 1441    Мртва љуби у печу ђогата, 1442    А спомиње своју сестру Злату: 1443    „Давор сестро, сужњу преневољни, 1444    Ал допаде големе невоље! 1445    Мој ђогате, ране неприбоне, 1446    Ал те никад приболити не ћу!“ 1447    Тако цвили, око коња хода. 1448    Једноч оком под Бакоњу баци, 1449    Ал из кланца коњик искочио, 1450    Необичан с’ њему учинио: 1451    Сав у црну праху потавнио, 1452    Олово му однило одило, 1453    Нит се виде токе ни челенке. 1454    Познаје га беже Дервишбеже, 1455    Не море га беже да познаде, 1456    Јер му сузе очи напуниле. 1457    Док се коњик близу поприкучи, 1458    Кад ли глава соргуч Омербеже. 1459    Кад угледа бега Дервишбега, 1460    Тад Омербег из грла подвикну: 1461    „О Дервишбег Ахмедбеговићу! 1462    Што си коња заставио ђогу? 1463    Ил’ је теби ђого малаксао, 1464    Ил’ је теби ђогат погинуо, 1465    Камо теби твоја сестра Злате?“ 1466    Тад Дервишбег Омербега викну: 1467    „О Омербег од Будима града! 1468    Није мени ђогат малаксао, 1469    Вен је, куку, ђого погинуо. 1470    Камо срића и од Бога драга, 1471    О Омербег, да сам га замино, 1472    Овог дана да дочеко нисам, 1473    Јер ми сестра допаде сужањства!“ 1474    Кад Омербег ричи разумио: 1475    „О Дервишбег, немој будалити! 1476    Ако моја буде жива глава, 1477    Не ће Злате допасти сужањства, 1478    Вен овога бега Омербега, 1479    Ти не жали Злате ни ђогата, 1480    Кад је твоја у животу глава.“ 1481    То му рече, протишће алата, 1482    Па алату паде по перчину, 1483    А потеже из чизме татарку, 1484    Алата је три пут ударио. 1485    Кад алату дизгун одложио, 1486    Да је било стати погледати, 1487    Како му је алат полетио: 1488    Кано звизда испод неба сјајна. 1489    Он угледа бана јањочкога, 1490    Гдје на силу коња гони ђогу, 1491    А јагми се кланцу ружајскоме, 1492    А подвикну соргуч Омербеже: 1493    „О душмане, од Јањока бане! 1494    Ако мислиш, бане копилане, 1495    Што си једног бега заставио, 1496    Под њим коња убио ђогата: 1497    Љући су се наметнули Турци, 1498    Душманине, ка и мрки вуци, 1499    Ја ћу твојом мртвом говорити. 1500    Вен душмане, од Јањока бане, 1501    Ако с’ бројиш, да си мушка глава, 1502    Ђогу врати, одбаци дивојку, 1503    Под јуначку да се огледамо!“ 1504    То му бане чује и не чује, 1505    Већ он бије под собом ђогата. 1506    Што га бије, кад му фајде није, 1507    Поближе га беже прикупио, 1508    Он подвикну, а дивојку викну: 1509    „Давор Злате, драга душо моја! 1510    Клони ми се ја десно ја ливо, 1511    Да ја видим раме душманину.“ 1512    Кад дивојка бега разазнала: 1513    „О Омербег, по свиту гледање! 1514    Не могу ти с’ никуд уклонити, 1515    Љуто ме је стего око себе 1516    Седам пута пасом ујвеником, 1517    А три пута мојом плетеницом 1518    Око свога врата неопрата.“ 1519    Бег јој каже, да му не помаже. 1520    Кад побоље бана сустигао, 1521    Он навија коња у кајасу, 1522    Да затече бана јањочкога. 1523    Кад су коњи упореду били, 1524    О јунаци, да с’ замеће кавга, 1525    А повика Злате дивичица: 1526    „О Омербег, по свиту гледање! 1527    Не нагони коња на душмана, 1528    Јер је оби пушке извадио, 1529    Окреће их теби и алату. 1530    Изломи ми по лактових руке, 1531    Бочећи се с баном душманином, 1532    Не би ли му пушке ујагмила.“ 1533    То Омербег хаје и не хаје, 1534    Већ на бана наћера алата, 1535    А из грла бана подвикнуо: 1536    „Душманине, од Јањока бане, 1537    Немој рећи, да сам приварио!“ 1538    Па на њега натури алата, 1539    Бан његака добро дочекао, 1540    Па на њега пушке наперио. 1541    Паметна се згодила дивојка, 1542    По пушкама руком ударила: 1543    Једна фали, а друга опали, 1544    Што опали, бега промашила, 1545    Ван што га је ватра забушила. 1546    А подвикну соргуч Омербеже: 1547    „Стани, бане, сад је реда моја!“ 1548    Па на њега натури алата, 1549    Исприка га копљем ударио: 1550    Како га је добро ударио, 1551    Кроз њега је копље протурио 1552    Од јабуке па до десне руке, 1553    Из седла га коњу извалио. 1554    Душман паде у траву на главу. 1555    А по њему Злате дивичица. 1556    Омербег се грохотом насмија: 1557    „Боже драги, чуда големога! 1558    Да ја видим, што видио нисам, 1559    Гдје Туркиња бана узјахала!“ 1560    Он уфати банова ђогата, 1561    А одсиде великог алата, 1562    А од бана одриши дивојку, 1563    Па се фати пале позлаћене: 1564    Он банову главу одвалио, 1565    Алату је метну у зобницу, 1566    И са бана снимио одило, 1567    На алата метну у хегбета, 1568    Па говори Златији дивојки: 1569    „Давор Злате, драга душо моја! 1570    Мореш ли се држати о ђогату, 1571    А мореш ли правити ђогата?“ 1572    „ „Могу, беже, виду из очију!“ “ 1573    Омербег је диже на ђогата, 1574    А посиде свог коња алата, 1575    Па се натраг уз Клакарје врати, 1576    Добро гони великог алата, 1577    За њим Злате прикупља ђогата. 1578    Кад су пола поља прегазили, 1579    А погледа беже са алата, 1580    Да он види бега Дервишбега, 1581    Је ли коња оставио ђогу, 1582    Је л’ отишо кланцу бакоњскоме. 1583    Он угледа бега Дервишбега, 1584    Ал он хода око коња ђоге, 1585    А све вије ка и горски вуче. 1586    А Омербег наскака алата, 1587    Па повика бега Дервишбега: 1588    „О Дервишбег Ахмедбеговићу! 1589    Што ти жалиш бабина ђогата? 1590    Дервишбеже, ниси женска глава, 1591    Жива ће глава коња набавити.“ 1592    Кад га види беже Дервишбеже, 1593    Он остави великога ђогу, 1594    Па полети бегу Омербегу, 1595    Дочека га на турском саламу, 1596    А дочека своју сестру Злату. 1597    Ал говори беже Омербеже: 1598    „О Дервишбег Ахмедбеговићу! 1599    Ако ти је ђого погинуо, 1600    Другог сам ти коња набавио, 1601    А сестру ти Злату повратио: 1602    Јаши коња, а узми дивојку, 1603    Па хајдемо кланцу у Бакоњу, 1604    Да видимо, беже Дервишбеже, 1605    Што су тамо Турци урадили.“ 1606    То му рече, отишће алата, 1607    А Дервишбег полети ђогату, 1608    Сестру Злату скиде са ђогата, 1609    Ђогату се у калкан извио, 1610    За се диже сестра на ђогата, 1611    Из теркија вади кабаницу, 1612    Па загрну сестру своју Злату, 1613    Па Бакоњи окрену ђогата. 1614    Ујагмише кланац од Бакоње, 1615    Уз Бакоњу коње нагађају. 1616    Кад изишли на слиме Бакоњи, 1617    Оборише с’ стрмо низ Бакоњу. 1618    Кад Бакоњи сишли на пољане, 1619    Отален је машно погледати. 1620    Нит пуцају пушке ни топови, 1621    Вен Бакоњу магла поклопила, 1622    Подвикују по магли јунаци, 1623    Носају се зелени бајраци, 1624    А Омербег отишће алата. 1625    Кад он спаде крају под планину, 1626    Јоштер више чадо угледао: 1627    Санџак-бајрак паше канишкога. 1628    Још и више беже угледао: 1629    Други бајрак Варад-Алибега, 1630    И трећи је Шестокриловића. 1631    Том се не би ни чем зачудили: 1632    Угледаше гази Ахмедбега, 1633    Гдје Ахмедбег по разбоју хода, 1634    Све он вије ка и мрки вуче, 1635    А спомиње сина Дервишбега, 1636    А преврће мртве и рањене: 1637    „Мој Дервишбег, мој рођени сине, 1638    Гдје си камен плећма подбочио, 1639    Ал си рањен, ал си мртва глава? 1640    Да се ј’ бабо код тебе згодио, 1641    Не би тебе, сине, ни жалио, 1642    Јер би тебе бабо окајао.“ 1643    И још више чудо угледали, 1644    Угледаше Мемиш-буљубашу, 1645    На њем ништа од одила нејма, 1646    И он хода, Дервишбега тражи, 1647    На рамену дугу пушку носа, 1648    У рукама голу сабљу носи. 1649    Кад видио соргуч Омербеже, 1650    Он повика са коња алата: 1651    „О Ахмедбег, царева газијо! 1652    Ти не тражи сина Дервишбега. 1653    Ево твога у животу сина! 1654    Газилук ти дите урадило: 1655    Погубио бана јањочкога, 1656    Сестру Злату натраг повратио.“ 1657    Кад Ахмедбег ричи разумио, 1658    Прид њих коња окрену јагаза, 1659    Оба бега на кланцу дочека, 1660    Па полети Дервишбегу сину. 1661    Према њем је руке раскрилио, 1662    Међу очи сина пољубио, 1663    Дервишбегу сину говорио: 1664    „Мој Дервишбег, мој рођени сине! 1665    Гдје си коња мунтовао ђогу, 1666    Како ли си сестру повратио?“ 1667    А Дервишбег баби говорио: 1668    „Ахмедбеже, драги родитељу, 1669    Да је, бабо, твоја здраво глава! 1670    Добар нам је ђогат погинуо 1671    Од ђидије бана јањочкога. 1672    Да не било соргуч-Омербега, 1673    Сестра би ми допала сужањства. 1674    Ако ’ш, бабо, бегу зафалити: 1675    Омербег је бана погубио, 1676    А сестру ми Злату повратио, 1677    А ђогата коња мунтовао: 1678    Ово ј’ ђогат бана јањочкога.“ 1679    Кад Ахмедбег ричи разумио, 1680    Он остави сина Дервишбега, 1681    Па полети соргуч-Омербегу, 1682    Грли, љуби, не зна да одступи: 1683    „Хеј аферим, сив-зелен соколе!“ 1684    Отален су коње поћерали, 1685    Стираше их крају под планину 1686    До санџака паше канишкога. 1687    Ал под пашу прострте серџазе, 1688    Ватре с’ ложе, кахве престављају. 1689    Сваки своју ту искупља војску: 1690    Паша купи своје Канижане, 1691    Варадлија своје Варадлије. 1692    Ту шехите своје изнијели, 1693    Па им кабур-куће поградили, 1694    Рањеником сале поградили, 1695    И подигли своје рањенике. 1696    Вакат био, да подижу војску, 1697    Да окриће сваки сенту своме. 1698    Хасанпаша до Каниже пође, 1699    Варадлије бијелу Вараду, 1700    А Алибег на Пожегу граду: 1701    Већ ћахоше, да се расипају. 1702    Да видимо бега Омербега! 1703    Ту Омербег не кће мировати, 1704    Већ полети бегу Ахмедбегу: 1705    „О Ахмедбег, царева газијо! 1706    Твоја ј’ Злате моја јауклија, 1707    Дај ми Злату, да с’ оженим с њоме, 1708    У менека вирне љубе нејма; 1709    А вјеру сам дао од себека, 1710    Да се другом оженити не ћу, 1711    Док је твоје на оџаку Злате.“ 1712    Кад Ахмедбег ричи разумио, 1713    Насмија се, бегу говорио: 1714    „Омербеже, сив-зелен соколе! 1715    Ја би теби Злату поклонио; 1716    Ал су моји двори изгорили, 1717    И Златино рухо погорило. 1718    Чекај мене за годину дана, 1719    Док намирим рухо јединици, 1720    Ја ћу т’ своју Злату поклонити.“ 1721    Омербег му поче говорити: 1722    „Мучи, беже, немој лудовати! 1723    Дај ми Злату, да с’ оженим с њоме! 1724    Ја сам, беже, једињак у мајке, 1725    А моја је милостива мајка, 1726    Твојој Злати замирити не ће, 1727    Што јој танко рухо погорило, 1728    Злату ће ти рухом намирити.“ 1729    Кад то чуо Хасанпаша Тиро, 1730    Он од мила на ноге скочио. 1731    Омербега руком прегрлио, 1732    А у чело бега пољубио, 1733    Ахмедбегу паша говорио: 1734    „О Ахмедбег, царева газијо! 1735    Подај Злату бегу Омербегу, 1736    Кад је твојој Злати муштерија!“ 1737    Бег је даде, ни ричи не рече. 1738    Отален се војска подигнула: 1739    Развише се зелени бајраци, 1740    Ударише јасни даулбази. 1741    Ко је сватом био муштерија, 1742    И ко коња имо за сватове: 1743    Намирише с’ бегови сватови, 1744    Триста му се намири сватова, 1745    Поведоше кићену дивојку. 1746    Бег окрену бијелу Будиму 1747    Сватујући, игру замећући: 1748    Два пивају, а два отпивају, 1749    По четири огањ обарају. 1750    Хасанпаша окрену Канижи, 1751    Варадлије свом билу Вараду, 1752    А Алибег на Пожегу граду, 1753    Нека иде свако дому своме! 1754    А Ахмедбег окрену Бегаји 1755    А са својим сином Дервишбегом 1756    И соколом Мемиш-буљубашом. 1757    Кад су пола поља пригазили, 1758    Онда рече дите Дервишбеже: 1759    „Родитељу, бабо Ахмедбеже! 1760    Ја не виђах крају под планину, 1761    Ко је рањен, ко л’ је погинуо: 1762    Ћордића нам у ордији нејма, 1763    Нит га виђах мртва ни рањена.“ 1764    Насмија се гази Ахмедбеже, 1765    Дервишбегу сину говорио: 1766    „Мој Дервишбег, мој рођени сине! 1767    Нит је рањен нит је погинуо, 1768    Нит је Ћордић допао сужањства, 1769    До сада је био до ћојлука; 1770    Јер је Меху мио Бог помого, 1771    Из сужањства Ружу опростио, 1772    Па је диго за се на дората, 1773    Однио је дому и ћојлуку, 1774    До сад јој је лишце обљубио.“ 1775    Дервишбег се томе зачудио. 1776    Да видимо сада Омербега! 1777    Кад Омербег до Будима дође 1778    И доведе Златију дивојку, 1779    Он Златију нићах учинио, 1780    Омербег се с њоме оженио, 1781    Пир чинио пуних петн’ест дана. 1782    Кад весеље беже учинио, 1783    А Златом се липом оженио, 1784    Вик виково, пород изродио.